piše Marko VUJAČIĆ, predsednik Unije evropskih federalista Srbija

Brine atmosfera u društvu nakon posete Angele Merkel i poriv Srbije da bude gubitnička kada to nije neophodno. Da, Angela Merkel je protekle sedmice bila u Beogradu i rekla šta je morala da kaže, a većina će se složiti da nije rekla nešto što javnost nije znala ranije. Ipak, javnost je sa uzbuđenjem i primetnim strahopoštovanjem pratila njenu posetu, nedeljama unapred dobro procenjujući njen glavni sadržaj.

Međutim, izgleda da niko od ovdašnjih političara nije očekivao da poruke koje je saopštila budu toliko jasne i eksplicitne. Nakon posete Angele Merkel, jasno je da Beograd mora doneti važne i dalekosežne odluke. Srbija ozbiljno mora da promisli da li i dalje na Kosovu ima interese koji zahtevaju njeno državno prisustvo. Šta god da odluči, Srbija će morati da redefiniše svoju „kosovsku politiku“ i takvi koraci od nje se očekuju tokom narednih meseci. Potrebno je da demokratska javnost podrži i ohrabri političare da učine te neophodne korake, jer dosadašnja politika odavno je udarila u zid.

Angela Merkel je pokazala sav besmisao dileme „ili EU – ili Kosovo”. Zašto je ovakva dilema besmislena? Zato što je jasno da odricanjem od puta u EU Srbija ne dobija Kosovo nazad na tacni, kako bi se dalo pogrešno zaključiti iz postavljene dileme. Srbija odricanjem od EU gubi perspektivu članstva, ali ne dobija nazad Kosovo. To je istinsko duplo golo. Zato je ispravnije reći da dilema glasi: „ili nešto – ili ništa”.

Srpska javnost sklona je da u toj situaciji, impulsivno, vođena osećanjem besa, frustracije, nepravde, inata, odgovori: „EU? Ne hvala!”, „E pa onda ništa!”, „E pa onda nećemo u EU!”. Međutim, kada se trezvenije razmisli, „nešto” je ipak bolje od „ništa”. A naročito što to „nešto” nije baš samo „nešto”, nego je zapravo „mnogo” u odnosu na „malo” koliko imamo sada.

Isitina je cela i surova – bez obzira na to da li će Srbija biti članica EU ili ne, bez obzira da li će Srbija priznati Kosovo ili ne – Srbija više nikad neće imati suverenitet nad teritorijom Kosova. Ni formalni, niti stvarni. Može se biti besan zato što se ne puštaju kamioni sa tri tone robe, autobusi, ili što se proveravaju prtljažnici; može se nervirati što kosovski carinici bacaju deci slatkiše proizvedene u Srbiji; ali mora se suočiti sa onim što se golim očima vidi – vrhovnu vlast, suverenu vlast, tamo sprovodi neko drugi, a to nije Srbija. I ovo što se dešava sada demonstracija je te druge suverene vlasti, te druge sile, te druge realnosti.

Kada se u Srbiji razmišlja o Kosovu, uvek je to u kategorijama ugroženog srpskog interesa i potrebe njegove odbrane. Onemogućeni smo da shvatimo jednu prostu stvar – na Kosovu legitimni interes ima i neka druga strana. I ma kako se činio snažan srpski interes, nečiji drugi interes je još snažniji, jer ta druga strana tamo sprovodi efektivnu vlast. I hoće da je sprovodi na celoj teritoriji onoga što smatra svojom državom, baš kao što bi i Srbija to radila. Interesa Kosova na Kosovu ima više od interesa Srbije. Kao društvo, moramo ostvariti napredak u razumevanju tih stvari.

Današnje stvarno „ili – ili” za Srbiju jeste da se ponaša racionalno ili iracionalno. Srbija bi trebalo da odluči da ipak hoće „nešto” a ne „ništa”, da ipak hoće „mnogo”, a ne „malo”. Da bude ambicioznija nego sada. Da poželi više od postojećeg. I da u tome ne gubi vreme. Poseta Angele Merkel stvorila je šansu da svi dobijemo ono „nešto”, izbegnemo ono „ništa”, a što ipak znamo da je „mnogo“ u odnosu na „malo“ koliko imamo sada.

Demokratska javnost mora ohrabriti lidere, a pre svega najuticajnijeg među njima, da odabere to „nešto”. Kao i ranije, to je ponuda koja neće zauvek stajati na stolu. Niko u Srbiji nema pravo da zaustavi proces evropskih integracija i nečinjenjem ugrozi dobijanje kandidature za članstvo. Javnost hrabro mora predstaviti svoju crvenu liniju.

Srbiji i Kosovu potreban je evropski kvalitet granice. To znači da se mora uspostaviti sloboda kretanja ljudi i roba, kada gledamo u budućnost i sloboda pružanja usluga, kretanja kapitala i radne snage. Potrebna je ekonomska saradnja i razvoj tržišno zasnovane ekonomije. I Srbiji i Kosovu potrebna je sigurnost granice, nepostojanje crnih rupa i prostora pogodnih za šverc i krijumčarenje koječega. I Srbiji i Kosovu potrebna je vladavina prava: pravna sigurnost građana, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala.

To su principi na kojima počiva evropska integracija. Sve su ostalo nijanse.

piše Lućio LEVI, predsednik Pokreta evropskih federalista (Movimento Federalista Europeo) i profesor političkih nauka i uporedne politike na Univerzitetu u Torinu u Italiji

Nakon pada fašističkih režima u mediteranskoj Evropi, u Latinskoj Americi i u Aziji i nakon pada komunističkih režima u velikom regionu koji je pedeset godina bio pod kontrolom Sovjetskog saveza, sada je došlo vreme za buđenje arapskih naroda. „Treći talas” demokratizacije, kako ga je nazivao Hantington, započet 1974. sa portugalskom revolucijom, još uvek nije iscrpljen.

Vlade EU i SAD bile su zatečene spontanim pokretom masa koje su preplavile gradske trgove u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku. U ime međunarodne stabilnosti one su do samog kraja pružale potporu starim, istrošenim, represivnim i korumpiranim režimima u Tunisu i u Egiptu i prihvatile su njihov pad sa razočarenjem. Vlade EU i nažalost takođe Evropski parlament nisu našli reči niti su formulisali bilo kakav politički predlog u cilju intervenisanja u veliki tekući pokret oslobođenja. Nakon pada uticaja SAD i odsustva Evrope, međunarodni sistem izgleda da nema ekonomske resurse i resurse moći, niti političko gledište koje bi se pozitivno odrazilo na trenutne događaje i pomoglo i usmerilo tranziciju ka demokratiji.

Rastužujuće je posmatrati kako evropski politički lideri gledaju na oslobodilačke pokrete naroda koji se bore protiv represije sopstvene vlade samo u terminima bezbednosti, tako da jedino što predlažu jeste slanje policajaca da čuvaju morsku obalu. Ovo je Evropa koju ne želimo: tvrđava Evropa koja se zatvara, koja ističe ksenofobiju, koja isključuje Tursku jer je to islamska zemlja, koja u ime hrišćanske religije predstavlja sopstvenog Boga sa karakteristikama zapadnog čoveka. Projekat Mediteranske unije (2008), koji je trebalo da produbi Evro-mediteransko partnerstvo (1995), propao je. Sastanak nacionalnih vlada koje su članice udruženja, očekivan 2010, nije se dogodio. Zona slobodne trgovine, planirana za2010, nije dostignuta, niti su evropske vlade poštovale obavezu da prekinu ekonomsku saradnju sa zemljama na južnoj obali Sredozemnog mora koje ne poštuju ljudska prava.

Treba primetiti da obrazac proširenja, usvojen za zemlje Srednje i Istočne Evrope, i njihovog uključivanja u EU ne može biti ponovljen u slučaju Severne Afrike i Bliskog Istoka. Međunarodna organizacija, smeštena u ovom regionu – Arapska liga – potencijalni je motor procesa regionalne integracije, koji bi trebalo da uključi Izrael, takođe. Nažalost, integracija tek treba da se dočeka. Ako uzmemo u obzir Magreb, samo 1-2 procenta spoljne trgovine ovih zemalja ostvaruje se u okviru regiona. Pa ipak, Komisija UN za Afriku smatra da bi ekonomska integracija Magreba otvorila put za 5 procenata rasta BDP-a regiona. EU, koja je nastavila sa bilateralnim odnosima sa Severnom Afrikom, mogla je podstaći regionalnu integraciju, kao što su Sjedinjene Države to uradile sa Evropom kada su lansirale Maršalov plan i uslovile pomoć time da planovi za rekonstrkciju moraju biti osmišljeni zajednički.

Bauk islamskog ekstremizma, koji su probudile zapadne vlade u cilju opravdavanja podrške autoritarnim režimima, pripada logici prošlosti koja ne uzima u obzir ekonomski razvoj, društvenu modernizaciju i progresivnu sekularizaciju u regionu. Širenje obrazovanja posebno među mlađim generacijama i opadanje stope rađanja, koje je posledica napretka u obrazovanju žena, dovelo je stanovništvo bliže vrednostima slobode i jednakosti koje su tipične za najrazvijenija društva. Ovo su objektivni uslovi koji su podstakli razvitak civilnog društva i pluralizma. Islamski fundamentalizam je reakcionarni pokret koji želi da se usprotivi trendu. Zapravo, čini se da je on glavni gubitnik u tekućoj revoluciji. U prvim redovima pokreta su mladi, koji su uprkos dobrom obrazovanju osujećeni isključivanjem sa tržišta rada. Oni su koristili nove medije za mobilizaciju, zamenjujući partije i druge organizacije tradicionalne politike. Ono što je najneverovatnije oko ovog pokreta jeste izostanak lidera u tradicionalnom smislu te reči. Figura današnjeg lidera je Egipćanin Vael Gonim, službenik Gugla.

Ta neobična dimenzija revolucije pokazuje da ekonomska i socijalna promena, razvijena sa buđenjem globalizacije, treba političke i institucionalne promene. Baš tu leži misterija u koju „kratkovidost“ političkih elita Zapada nije uspela da se probije. To nije bila misterija za Emanuela Toda, koji je pre deset godina (u svojoj knjizi „Nakon carstva“) identifikovao put ka modernosti islamskog sveta i predvideo institucionalne promene. Treba primetiti da su slabe karike arapskog sveta, u kojima je kolaps starih režima počeo – Tunis i Egipat – zemlje bez nafte. Zemlje koje prozvode naftu, nasuprot tome, imaju resurse da jačaju konsenzus kroz pružanje besplatnih usluga stanovništvu (voda, struja, obrazovanje). Zapravo, upravo ove zemlje pružaju veći otpor zarazi revolucionarnih pokreta.

Oružane snage u Tunisu i Egiptu imaju zasluge za pomoć u obaranju diktatura bez krvoprolića, koje se nažalost dogodilo u Libiji. Ogromni Tahrir trg u Kairu, gde su se ljudi odlučni da sruše Mubaraka okupljali, nije bio novi Tjenanmen. Treba primetiti da je armija odigrala progresivnu ulogu i u drugim situacijama, najpre tokom Naserovog državnog udara, koji je oborio kralja Faruka 1952. Nakon Homeinijeve revolucije u Iranu (1979), ili kada su izbori otvorili put za uspostavljanje islamske republike u Turskoj i potom u Alžiru, ponovo je armija sprečila uspeh islamskog fundamentalizma. Svuda u arapskom svetu oružane snage bile su jedina struktura sposobna da usmeri tranziciju ka demokratiji, sa svim uključenim rizicima. Tokom mnogo godina rizik da će demokratija ostati samo forma, a ne i realnost, i da će stvarna moć ostati u rukama generala, visiće iznad glava arapskog naroda, kao što slučaj Pakistana pokazuje. S druge strane, trebalo bi podvući da je turska armija prepustila moć usled pritiska EU tokom pristupnih pregovora sa Turskom.

Pomenuti primeri dokazuju da su izbori neophodan ali ne i dovoljan uslov za demokratiju. Tranzicija ka demokratiji biće dug proces, pun zamki. Tokom više godina autoritarne vlade su uništile (ili nisu dozvolile stvaranje) ključne društvene strukture koje bi kroz izbore otvorile put ka demokratskoj vladavini: političke partije, nezavisne sindikate, organizacije civilnog društva. Tranzicija će biti uspešna ukoliko su ustavne norme obrazložene; te norme će obezbediti stvaranje javnih prostora u kojima će se politička debata i izbor liderstva odigrati na slobodan i transparentan način.

Na ovim osnovama pan-Arabizam će se ponovo podići kao snaga solidarnosti između ljudi koji biraju slobodu i koji žele da je zaštite, stvarajući zajedničke institucije i inicirajući federativne procese u okviru Arapske lige.

(*Prevod članka sa engleskog: UEF Srbija)

piše Marko VUJAČIĆ, predsednik Unije evropskih federalista Srbija

Postoji teza da se protestima ugrožava višegodišnja stabilnost Egipta i arapskog sveta, kao i da se stvaranajem drugačijeg režima, pro-demokratskog, može dogoditi da izbornim putem na vlast dođu islamisti. Postoji teza da to može ugroziti regionalnu stablinost. Postoji teza da se može ponovo dovesti u pitanje mir sa Izrealeom. Postoji teza da upravo zbog toga SAD neprijatno oklevaju, Evropa ćuti, a Izrael otvoreno izražava zabrinutost. Sve su to nesumnjivo moguće posledice promena. Da li su takve posledice izvesne ako se režim sada promeni, slažu se svi, ostaje da pokaže vreme. Dok se jedni pribojavaju iranskog scenarija, drugi misle da je turski model izvesniji. Dok jedni veruju u punu arapsku demokratiju, drugi upozoravaju da je politički islam nekompatibilan sa demokratskim upravljanjem.

Dok su SAD neprijatno oklevale, Evropa je još neprijatnije ćutala. Ako je i bila zatečena događajima u Tunisu, što se i može razumeti jer je teško bilo predvideti takav razvoj, kako je moguće da je nakon dve sedmice od događaja u Tunisu Evropa i dalje zatečena? Za razliku od SAD, čija je administracija makar nakon nedelju dana počela sa pritiscima na egipatski režim da popusti zahtevima demontranata, Evropa se zadovoljila praćenjem linije koje zauzimaju SAD. I to ne cela. Silvio Berluskoni je npr. izrazio želju da Hosni Mubarak ostane, dok je Dejvid Kameron podržao demokratsku tranziciju, ali ne nužno odmah. Teško je poverovati da Evropa, čak i na ovo najfundamentalnije pitanje – da li će podržati demokratiju ili neće – nije u stanju da odgovori jedinstveno i jasno.

Ako su evropski lideri poslovično razjedinjeni kada su važna spoljnopolitička pitanja na dnevnom redu, oni koji su zaduženi da se glas Evrope kao celine čuje u svetu, pre svega Visoka predstavnica za spoljne poslove gđa Ketrin Ešton, poslovično je pokazala sporost, neefikasnost i nespremnost da zauzme evropski stav, što joj je posao. Kritike zbog izostanka reakcije lakonski je odbacila odgovorivši da Evropljani treba da urade ono što rade najbolje, a to je da pruže dugotrajnu podršku demokratskom procesu, jer demokratija nije nešto što se stvara preko noći, već je to dugotrajan proces. Što je zacelo tačno. Ove reči se međutim mogu protumačiti i na takav način da u odsustvu bilo kakvog stava, najbolje što Evropljani mogu da urade jeste da ponude novac: za izgradnju demokratskih institucija, za jačanje civilnog društva, ili nezavisnih medija. Ipak, čini se da teoretisanje o demokratiji nije ono što je demonstrantima trenutno potrebno, već radije četiri ljudske reči: mi smo uz vas.

Zašto Evropa ne treba da okleva?

Prvo, režim bi se najverovatnije menjao uskoro i bez ove krize. Hosni Mubarak ima 82 godine i na mestu predsednika je gotovo 30 godina. Skore promene su svejedno bile neizbežne i o njima se godinama unazad govori. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što nasuprot ljudskim zakonima, biološki nisu promenjivi. Danas je jedino preostalo otvoreno pitanje o karakteru tih promena, odnosno hoće li sa promenom biti i tranzicije ka demokratiji, ili neće.

Drugo, postoji mogućnost da se isti (loši) scenariji mogu ostvariti i bez promene režima na ovakav revolucionaran način, odnosno u slučaju da se režim promeni pseudo-izbornim transferom moći, sa oca na sina, ili na nekog drugog pojedinca bliskog režimu. Teško je predvideti odnos naslednika prema islamizmu, prema miru i Izraelu, prema Palestincima, itd. Kada imate ličnu vladavinu, onda su sve opcije za održavanje te vladavine otvorene, za vladaoca dobrodošle. Istorija nas uči da lični režimi nemaju ideologiju, već uobičajeno postaju ime za ideologiju samu. Lični režimi su zbog toga mnogo manje predvidivi od demokratije.

Treće, čini se da je argument stabilnosti režima u Egiptu, odnosno držanja stvari „pod kontrolom” u arapskom svetu, ipak pomalo površno gledanje na stvari. Pod plaštom stabilnosti sistema i kišobrana koji je kroz aparat sile obezbeđivao režim, u mnogim arapskim zemljama zapravo su pojedinci bliski režimu koristili njegovu naklonost za sticanje ličnih koristi, dok su građani bili stabilno siromašni. Sada ti isti miljenici beže glavom bez obzira u svojim luksuznim avionima, dok su građani na ulicama jednako stabilno gladni. Scenario previše poznat naročito građanima Srbije. Isto tako, verovatno je i Hosniju Mubaraku jasno da je gotovo, ali sada još uvek može kupiti vreme kako bi i on sebi obezbedio dobru mirovinu, slično odbeglim milijarderima, te eventualno pouništavao inkriminišuću dokumentaciju kako bi obezbedio da poslednje dane ne provede u kakvom kazamatu.

Četvrto, demokratija, i u teoriji i praksi, na dugi rok, jeste stabilniji i održiviji oblik vladavine. Naravno, dok je u tranziciji, pokazalo se, ispliva i tu mnogo blata, nestabilnosti, lutanja. No uprkos nesavršenostima, primer Srbije pokazuje da bi građani danas teško prihvatili da se vlast smenjuje na bilo koji drugi način osim na izborima koji su fer i slobodni, da je dobro što postoji civilno drustvo, što postoji ekonomski sistem koji je, kakav-takav, ipak podložan nekim pravilima, ako ničemu spoljnim uslovljenostima, što postoje pokušaji da se izgradi vladavina prava, što postoji određeno predvidivo političko društvo. Važno je da se taj sistem gradi, jer je na dugi rok samo takav sistem održiv. Sve visoko razvijene zemlje u svetu su demokratske. I tu ne govorimo samo o nivou ekonomskog razvoja, već pre svega nivou ljudskog razvoja. Ekonomski razvoj moguć je i u nedemokratskim uslovima, ali su efekti ekonomskog razvoja različiti u demokratijama i tamo gde demokratija ne stanuje. Ekonomski razvoj nije i ne treba da bude sam sebi cilj.

Peto, zato što ova revolucija ima sva obeležja autentičnosti, visok nivo spontanosti, i ne mogu joj se uputiti kritike da je instruirana, pomagana ili inicrana sa bilo koje strane. To se najviše može uočiti na osnovu toga što je ceo politički Zapad blago rečeno zatečen. Neki su očigledno još uvek. Nije to iznenađujuće, niti novo. Zanimljivo je da danas dostupni izveštaji obaveštajnih službi indiciraju da je politički Zapad bio zatečen i krajem '80-tih kada nije predviđan skori slom komunizma. On se ipak dogodio. Danas se vidi da je američkoj administraciji neprijatno zbog dugogodišnje podrške Mubaraku, ali je snažan pritisak iznutra prevagnuo da se ipak podrže demokratske promene u Egiptu, makar i nakon dve nedelje.

Konačno, imperativ današnjice treba da bude borba protiv režima u kojima je neko u poziciji da vlada nekontrolisano 30 godina. Jedna od pretpostavki demokratije je i vremenski ograničen mandat, što nije institut uveden bez razloga, u nekim slučajevima to je praćeno i uz ograničenje broja sukcesivnih mandata. U situaciji u kojoj imamo arapski svet kao jedino preostalo leglo diktatura i personalizovanih, ličnih režima, sa slabim reformskim kapacitetima, među kojima su i režimi u kojima se ljudi kažnjavaju odsecanjem glava, ruku, gde se žene kamenuju do smrti, ova iskra promena zaslužuje našu pažnju, solidarnost i podršku. Zapanjujuće je da se tokom proteklih dvadeset godina, ere demokratske renesanse, demokratskog trijumfa, „kraja istorije“ kako su to neki videli, svuda u svetu dešavala ili desila neka promena, osim u arapskom svetu, na Bliskom Istoku. I to sve u cilju održanja privida stabilnosti, a nauštrb ljudske slobode.

Zbog toga verujem da je važno da Evropa nedvosmisleno podrži narod Egipta, jer Evropa uvek mora stajati uz slobodu i demokratiju. Zbog toga mislim da je važno da i Srbija otvoreno stane uz demokratske promene u Egiptu, kao i na celom Bliskom Istoku, baš kao što je s pravom očekivala da je drugi podrže kada joj je to bilo važno.